Црнојевићи
Црнојевићи су трећа црногорска династија, потомци зетског властелина Ђураша Илића, који се први пут помиње 1326, у пратњи Стефана Дечанског, као челник. Први помен ове зетске породице датира из 1331. Племенски они се зову још и Ђурашевићи, Гојчиновићи и Калођурђевићи. Негде с краја XII или почека XIII века живео је у Зети и Ђураш Вранчић. Његови потомци су се по њему презивали Ђурашевићи. Неколико генерација касније један од потомака се звао Црноје Ђурашевић, а његови потомци су се презивали Црнојевић - Ђурашевић, да би на крају остало само Црнојевић. У историјској документацији, а због тадашње језичке несавршености, презимена Црнојевић сусрећу се још и као : Цьрноевићь (као што је то на печату Иванбега), Чрноевићъ, Чрноевичь, Черноевичь и Чарнојевић. Владавина династија Црнојевић Зетом и Црном Гором је трајала континуално до 1498. године. Осим као владари, Црнојевићи су познати по прибављању прве штампарије на овим просторима. У Ободској штампарији су шампане прве ћириличне књиге код Јужнословенских народа. Прва и најлепша од њих је књига Октоих (првогласник) из јануара 1494.
Крајем XIV века јављају се Ђурашеви синови Радич, Стефан и Добровој. Радич је био супарник тадашњој српској владајућој кући Балшића, актуелних владара Зете. С правом се може рећи да је Радич зачетник династије Црнојевића, и да је контролисао планински венац изнад Котора и Будве. Убијен је 1396, жена Јелена се преудала 1396 за Сандаља Хранића Косачу.
Радичеви унуци Ђурађ Ђурашевић Црнојевић и Алекса Ђурашевић Црнојевић, који су 1404. хтели да нападну Сандаља Хранића, а које су Млечани узалуд покушали да придобију против Балше III. Њихово је подручје било у катунској нахији, близу приморја, а од краја 14. века господаре они Будвом, Котором и њиховом околином. У 15. веку држали су се обично с млетачком републиком, од које су добијали титуле, поклоне и сталне годишње пензије.
Ђурђеви синови: Гојчин (Којчин), Ђурашин, Стефан (Стефаница) и један непознати зову се час Ђурашевићима час Црнојевићима. Ово друго име превлађује од средине 15. века.
Од 1440 године почео се видно истицати војвода Стефан Црнојевић, који је извјесно време колебао између херцега Стјепана, деспота Ђурђа и Млетака, али је прешао на страну ових. Млеци су га 1452 именовали за свог капетана и војводу горње Зете и обезбедили га читавим низом прихода. Он је с успехом ратовао против војске деспота Ђурђа и знатно придонео, да се учврсти млетачка власт у приморју. Његова жена Марија била је сестра Скендербегова.
Наследник Стефанов био је Иван Црнојевић владао од 1465 до 1490, са седиштем у Жабљаку. Он је добар део младости провео код херцега Стјепана као талац за оца. Читав његов живот био је пун криза. Супротно од оца, водио је спочетка антимлетачку политику, али је, пред опасношћу од Турака, ипак обновио везе с млецима. 1473 за заслуге у борбама против Турака постао је млетачки племић. За време велике турске офанзиве у Албанији изгубио је земље 1479 године и прешао у Италију. После смрти султана Мехмеда II. и за време трајања престолних борби у Турској, Иван је успео да се врати поново у Зету и обнови је као своју државу, и ако у мањем обиму 1481 године. Постао је турски вазал, а за "тврђу веру" послао је 1485 године у Цариград сина Станишу као таоца, који је тамо примио ислам и добио име Скендер, по брату његове бабе Марије. Иван је подигао манастир на Цетињу 1484. године, где му је у овом другом периоду владавине била и престоница.
Његов син, Ђурађ Црнојевић владао је од 1490. до 1496, забележен је у црногорској и широј српској културној историји као оснивач прве словенске штампарије на југу, која је била смештена при цетињском манастиру, и која је радила од 1493 до 1496. Он је био млетачки зет, имао је жену Јелисавету, ћерку племића Ерица. Народна предања приписују њој свађу, која је настала у Црној Гори између браће Ђурђа и Стефана, и окривљује је индиректно за пропаст Црне Горе. Стефан и скадарски санџак Фериз-бег оптуживали су Ђурђа због веза с хришћанским владарима уперених против Турака. Позван зато на одговорност, Ђурађ је побегао Млецима. Тамо је имао тешких дана и био је чак затворен ради критике млетачких власти.
Ђурђа је наследио у власти брат Стефан од 1496 до 1498, али је и он ускоро смењен и затворен од Турака. За време рата између Млетака и Турске (1498 до 1503) Ђурађ се 1501. године вратио у отаџбину и покушао устанак, али није имао успеха. Предао се потом Турцима, надајући се, да ће помоћу њих обновити власт. Фериз-бег га је упутио у Цариград. Тамо се Ђурађ морао одрећи свих права на Црну Гору, а као накнаду добио је нека добра у Анадолији. Тамо је и умро, примивши, према неким вестима, исламску веру. О његовим потомцима у Млецима има вести све до 1636.
Једно време владао је у Црној Гори и трећи син Иван-бегов, Скендер-бег Црнојевић и то од 1513 до 1530, али само као турски санџак. За време његове владе била је Црна Гора изузета из скадарског санџаката као посебна област.
Породично стабло
Ђураш Вранчић
§ Илија
§ Ђураш
Илијић (Илић)
§ Црноје
Ђурашевић
§ Радич
Црнојевић
§ Ђурађ
Ђурашевић Црнојевић
§ Ђурашин
§ Којчин
(Гојчин, Гоyцинус)
§ Стефан
(Стефаница) Црнојевић
§ Ђурађ
Црнојевић
§ Непознати
Син
§ Иван
Црнојевић
§ Ђурађ
(Ђорђе) Црнојевић
§ Соломон
§ Константин
§ Јован
§ Виктор
§ Јован
§ Фаустина
§ Иван
§ Антонија
§ Непозната
Ћерка
§ Непозната
Ћерка
§ Стефан
§ Станиша
(Скендербег Црнојевић, Санџакбег Црне Горе, Станко Бушатлија)
§ Непозната
Ћерка
§ Непозната
Ћерка
§ Непознати
Син
§ Алекса
(Љеш, Алеxиус) Ђурашевић Црнојевић
§ Стефан
§ Добровој
§ Никола
§ Владин |
